PROLOG
“Žmurke … jedna od omiljenih dečijih igara. Aktivira dete na akciju (i REakciju!), razmišljanje (“Brojim do 10… Gdeeee siiiiiiiii?!”), druženje i smeh.
Sâm naslov igre, koji je u množini, asocira na društvo, zabavu, radost.
Zapravo, kada je odvojimo od dece i igre, rec žmurke je vrlo tužna.
Ko to igra žmurke sa nama? Ko nas obmanjuje? Ko se krije, pa ne izlazi? Ko odlazi i ne vraća se više nikada?
Žmurke sa samim sobom, u uvek manjoj zemlji sa uvek drugačijim imenom, bez pasoša, bez viza… Žmurke sa očima, a zapravo niko nikoga ne gleda u oči, jer su one ogledalo duše, pa ako te pogledam u oči možda nešto i otkriješ…
Žmurke u mraku, vekovnom, balkanskom, slovenskom…
Meni je lično drago što se Jasmina vratila u Beograd, jer se, verovatno, da je ostala u Beču ne bismo nikada upoznale.
Drago mi je zato što ona nosi snagu volje o kojoj pise Robin S Šarma. Ona je ta koja neće ustuknuti nad nedaćom (pre svega drugih), već će joj hrabro poći u susret o čemu priča Vergilije.
Jasmina potvrđuje svojim životom i stavom reči Edmunda Burka:
“Jadan je čovek koji nije uradio ništa, jer je mislio da može da uradi samo malo!”
A vi, ljudi, samo vi igrajte žmurke… ali širom otvorenih očiju!”
Sandra Zec
(profesorka srpskog i italijanskog jezika i književnosti)
DUG
„Snaga volje ti omogućava da uradiš ono što si rekao da ćeš uraditi i u ono vreme koje si zacrtao. Snaga volje je ta koja te podiže u pet sati ujutro da neguješ svoj duh meditacijom ili ga hraniš šetnjom kroz šumu po hladnom zimskom danu dok te topao krevet mami. Snaga volje je ta koja ti drži jezik za zubima kada te osoba koja ti nije ravna vređa ili čini nešto sa čime se ne slažeš. Snaga volje je ta koja gura napred tvoje snove čak i onda kada se čini da su prepreke nesavladive. Snaga volje je ta koja ti pruža unutrašnju snagu da ispuniš svoje obaveze prema drugima i, što je možda još važnije, prema samom sebi.“
Robin S. Šarma
Uvod
Svaka priča treba da ima i svoj kraj i svoju pouku da ne bi bila samo priča radi priče, mnogo govora bez ičega rečenog. Mnogo je započetih, a nezavršenih. One tragične bi trebalo da nam budu opomena.
Nove priče nose nova imena i mesta, ali su suštinski veoma slične. One se često ponavljaju samo zato što ne učimo iz starih i ne reagujemo na njih na odgovarajući način. Osim onih životnih, svaka se priča, tu gde je prekinuta, može jednog dana i nastaviti. Treba iskoristiti dobru volju, ideju i spremnost nekoga ko želi da uloži ono što, na žalost, nema veliku tržišnu vrednost, a to su vreme koje posedujemo i energija koju ulažemo u sve što radimo. Zdravljem i životom se ne igra, pogotovu ne tuđim…
Stvarni rizik zaista postoji. Uvek. Kao i emocionalni. Ovaj prvi bi se možda mogao uporediti sa skokom sa stene, umesto sa skakaonice koja je za to predviđena. Ovaj drugi, emocionalni, predstavlja neprijatno osećanje, nesigurnost u ishod, nešto nalik na tremu pred ispit. Znaš da si uradio koliko si mogao, ali to ne znači da si uradio i sve što si morao. Sasvim malo dete, igrajući žmurke pokriva oči misleći da se tako skriva od drugih, da ako ono ne vidi druge, ni drugi ne vide njega. Naivna zabluda.
Godinama se, zdravo za gotovo, prihvatala činjenica da je moralo proteći vreme potrebno za nimalo jednostavan postupak razvijanja kako bi mogle i da se vide fotografije koje su snimljene. Trebalo je da dete, Landsa, ćerka izumitelja Polaroida postavi pitanje koje se samo od deteta i može očekivati – zašto ne bi mogla da dobije sliku odmah? Zašto? “Zašto da ne, bolje kad razmislim. To je sjajna ideja,” pomislio je njen otac i počeo da ratmišlja kako bi se ta ideja mogla i ostvariti. Svaka nova ideja, svaki rešeni problem počinje tako što je neko smislio ili sanjao mogućnost. I bio spreman bez zadrške da to i izgovori. Takođe treba da postoji i neko ko je spreman da čuje, da razmisli, da proba… Niko ne traži od nas ono što je nemoguće. Pravo je pitanje koliko smo spremni da uradimo ono što je moguće? Sada? Čak i onda kada smatramo da nije vredno truda. Onda kada razmišljamo o tome šta ćemo mi imati od toga? Kada zaključujemo da sebi tovarimo samo puno posla. Posla koji se ne plaća i zato smatra poslom koji je uzaludan. Onim od koga možemo dobiti samo upalu ramenog mišića od silnog tapšanja, uz reči: “Bravo! Svaka čast!” Ali na ruci koja daje ružu uvek ostaje barem malo mirisa (ukoliko ta ruka nije bila u rukavici)!
Postavila sam pitanje. Umesto zahteva za odgovorom na pitanje koji bi trebalo da sledi nakon objektivnog ispitivanja činjenica, stigle su uvrede i insinuacije. Na raznim forumima za diskusiju moglo se čitati svašta. Između ostalog i pretpostavke koje su prelazile u tvrdnje da iza svega mora postojati loša namera. Strane službe. Ameri i CIA. Možda Jevreji. Baš niko nije ni pomislio ni rekao da je u pitanju možda Ciganka. Možda i jesam. I da je tako, ne bi li trebalo uzeti u obzir da “i mi Cigani imamo dušu”?
Možda ne bi bilo loše da pokušamo da izbegnemo zamku verovanja ili neverovanja ljudima samo zato što nam se njihov izgled dopada ili ne. Možda nije loše malo više se pozabaviti činjenicama, a ne pretpostavkama.
Kad god sam u prilici, volim da čujem pesmu kojoj mesto nalaziom i u ovoj knjizi (i zbog koje me muzičari popreko gledaju, jer tu pesmu u ovom gradu malo ko traži, a znaju da otpevaju samo “O đila”, Tanja Ciganka i Sale sa “Sudbine”). Pesma se zove “Drumovi” i otprilike ovako glasi:
Odakle ti Bože ovi drumovi?
Vidiš da su pusti, prokleti…
Što ih, brate ludi, takve izmisli, kad nijedan tamo ne vodi?
Da mi podaš pola svojih gradova, da me pospeš kišom dukata,
da mi kupiš zlatni čardak najveći – ja do zore moram pobeći…
Tamo gde smo čergu vodili, tamo gde smo konje jahali,
dairama zvezde hvatali i usnula polja budili…
Tiho, idemo sad mi,
da se mesec ne naljuti, da se sunce ne probudi,
jer su umorni moji drumovi… pratiće me kad se belom zorom oženim!
Hajde, zapevajmo sad,
pa ko hoće, nek se ljuti, neka čitav svet poludi!
Ne moram se ja zorom ženiti, jutrom buditi,
više volim nju jedanput tajno ljubiti…
Mojoj deci, starim i novim prijateljima, mom tati, onima kojih nema više i svima koji uprkos svemu o(p)staju…
Posebno se zahvaljujem na podršci: Kovi, Viti, Nidži, Milanu, Vuku, Aleksandri, Olji, Šugeru, Terzi, Gagastu, Ljubi, Boži, Goci i, na kraju, onima koje najviše volim i koji su najviše strepeli i trpeli zbog mene: mami, Ivani, Stefanu i mom malom Alexandru.
PUTOVANJE
Tu ne cede malis, sed contra audentior ito.
(Ne ustukni pred nedaćom, već joj hrabro u susret kreni! – Vergilije)
Sumračno jutro na 50 kilometara od mađarske granice. Na parkingu iza pumpe kamioni u čekanju novog dana izgledaju kao da su izrasli iz asfalta zajedno sa senkama koje su ih okruživale crnje i od samog mraka. Čini se kao da se nikad ništa neće pomeriti sa mesta i da je sve što je tu moralo iz nekog razloga baš tu i da se nađe. Ostaci proteklog dana nisu vidljivi kao gomila kućnog veša koji iz trenutka u trenutak podseća na to da se mora oprati, ali ga možete ignorisati zato što vam to raspoloženje trenutno dozvoljava. Kad-tad dolazi ipak momenat suočavanja sa činjenicom da se odlaganjem ništa drugo neće desiti osim što će gomila postati još veća. Prizor nije ulivao poverenje.
Pokušavala je da se namesti na prednjem sedištu auta i uhvati koju nit sna, ali joj nije polazilo za rukom. Neudobno sedište ili napetost koju je osećala nisu joj dozvoljavali da zaspi. Uspravila se i pomislila kako su ova četiri jutarnja sata praznog hoda izgubljena koliko i sati izgubljeni pred šalterima pošte, u raznim čekaonicama i prodavnicama, pa svake godine, tradicionalno, u septembru pred knjižarom u Kosovskoj… Sabrani, činili bi dobrih par meseci života bespotrebnog čekanja-zbog nečije loše organizacije ili nebrige za svakodnevne neprijatnosti kojima su građani bespotrebno izloženi . Par meseci koje bi sada, da ih je imala na raspolaganju, znala kako da utroši. Nervoznim pokretom je uzela telefon: “Dokle ste stigli?“ „Krenuli smo, bićemo kod tebe za oko pola sata“. „Kako su na kraju promenili tu gumu? U stvari, i ne interesuje me. Važno da ste krenuli.“
Srbija je jedina zemlja na svetu, činilo joj se, u kojoj sitnice kao što su pribavljanje neke potrebne informacije putem telefona, ali bez višesatnog čekanja ispred nekog šaltera, nabavka knjiga za đaka ili skidanje šrafa na točku autobusa usred noći usred Novog sada mogu biti noćna mora ili nemoguća misija. Kao i odgovor na pitanje šta je sa bubregom – pomislila je uz kiseo osmeh.
Svakog jutra u određeno vreme svane i bude dan. Takođe se zna odredjeno vreme kada se taj isti dan pretvara u noć. I zna se šta obično ljudi rade i u jednom i u drugom slučaju. Zna se kada je vreme za rad, a kada za odmor. Ako želiš da radiš noću, onda kada svi drugi spavaju,-umorićeš se pa ćeš spavati onda kada svi drugi budu radili.
Možda je tako i sa istinom. Možda se traganje za istinom desilo kad mu vreme nije, izuzimajući onu više puta dokazanu teoriju da se laž uvek lakše pelcuje od istine. “Možda zbog toga ide sve ovako kilavo i neizvesno”, razmišljala je… Ovog dana koji se, kao i svaki drugi, borio svim svojim raspoloživim sredstvima sa mrklom noći i uspevao da je pobedi, u poslepodnevnim satima u poznatom radiološkom dijagnostičkom centru “Urania“ u centru Beča bio je zakazan termin za CT abdomena čoveku koji je, sudeći po kontradiktornim lekarskim izveštajima, nosio dve istine u svom stomaku. Jedna je bila da ima, a druga da nema levi bubreg. Jedan čovek, jedan bubreg koji se sa svima igrao žmurke (fantomski, moglo bi se reći) i mnogo nejasnoća i pitanja koja su vapela za odgovorima, a do kojih se, na žalost, nije moglo doći u zemlji koja se zove Srbija. Zašto se uvek i baš u našoj zemlji suština svakog većeg problema po mogućnosti preskače i pokriva insinuacijama o lošim namerama i zaverama koje, mora biti, stoje iza onoga ko se usudi da postavi nezgodno pitanje u nezgodno vreme? Dva su razloga za to ovog puta bila (rekli su joj na kasnijem sastanku u Ministarstvu zdravlja): prvi je bio zato što se vodila javna polemika oko „žute kuće “, a drugi zato što je Vlada trebalo da usvoji Predlog zakona o transplantaciji organa. Kao da to ima veze sa pacijentom koji, valjda, bez obzira na sve ima pravo da zna istinu i da dobije odgovor na pitanje koje je za njega bilo najbitnije..
Umesto istraživanja i pravog odgovora, stizale su pretnje krivičnom prijavom na njenu adresu koje su se širile kao požar u šumi. “I to je valjda svojstveno samo za ovu zemlju”, pomislila je. Dobra organizacija, složnost, komunikacija u kojoj se mogu čuti oprečna mišljenja, ali bez vike , svađe i vređanja, sagledavanje, definisanje problema i makar neko rešenje “u pokušaju“ nikada nisu bili naša jača strana. Jer, prvo mora da se sazna KO stoji iza toga i sa kojom namerom…
Problemi nam se upravo zbog takvog stava gomilaju, ali i zato što sumnjamo u naša ljudska i građanska prava, u sposobnosti, državu i njene mehanizme i smatramo da bitne probleme ne možemo da rešavamo, što zbog nedostatka vremena, novca i istih onih državnih mehanizama koji bi trebalo da nam pomažu, a ne odmažu u toj borbi. A i sa verom u bolje sutra smo već poduže u svađi.
Ko bi se baktao kvalitetom življenja kada mnogi ne znaju kako da pre-žive. Uveliko naviknuti na postojeće, samo se zahvaljujemo Bogu svaki put što je baš nas zaobišlo i ovaj put i desilo se nekom drugom koga i ne poznajemo. To u velikoj meri ublažava težinu činjeničnog stanja, jer se nije nama desilo.,.
Samo smo registrovali situaciju koja nas je, ruku na srce, potresla, ali nije lično prodrmala i zabolela.“A što to baš tebi treba? Kakav je to argument: zato što niko drugi neće, ti moraš time da se baviš? Kao, ne bi znala šta ćeš sa slobodnim vremenom? Njega ionako nemaš. I šta imaš od toga? Šta imaju tvoja deca od toga? Sigurno je “superkul” imati majku koja u poslednje dve – tri godine nema vremena za njihove sitne probleme, jer je odlučila da ponese teret bar malo i pomogne koliko može onima kojima je pomoć potrebna, ali koje vidi prvi put u životu? Zašto nisi mogla da budeš kao i većina? Da se lepo prilagodiš i živiš svoj život? Misliš, zvaće se jednog dana bar neko drvo u zvezdarskoj šumi po tebi?“
Pojačala je radio do daske da bi se razbudila i prekinula takvo razmišljanje.“Tu sam – gde sam i ne mogu da budem to što nisam samo zato što što bi to bilo mnogo lakše. Jeste da ih je mnogo različitih, ali svi putevi na kraju vode za Rim. Moj Rim su ljudi koji su ostali uz mene, moja deca, stari i novostečeni prijatelji. Moj Rim je odgovor na pitanje šta je medicinska istina u ovom slučaju. Idem do kraja po odgovor, kao što sam i obećala, pa kako bude – neka bude.“ U tom trenutku pored parkinga na kome je stajala prošiša autobus kragujevačkih tablica na koji je čekala i u kome su bili već iscrpljeni turisti na putu za Beč. Upalila je auto i krenula za njim.
Ovo je pesma koja je uradjena na moju molbu, na njihov način…. Hvala Denise!!!!
ISTINA JE SLOJEVITA, ALI JE SAMO JEDNA
Dimidium facti qui coepit habet: sapere aude, incipe!
(Polovinu dela ima onaj ko je počeo: budi pametan, počni!)
Oči su je pekle i suzile od sunčevih zraka kojima je novi dan obilato raspolagao, ali joj to nije smetalo da upija pogledom sve detalje koji su ih okruživali. Dan je bio prelep. Beč, grad u kome je neko vreme pred povratak u Srbiju živela bio je malo umiveniji nego pre sedam godina, ali i dalje obavijen šarenolikom lepezom onoga što nudi. Sedeli su u bašti kafića u prvom becirku (opštini), preko puta glavnog ulaza dijagnostičkog centra, uživali na popodnevnom suncu koliko su mogli onako umorni i čekali rezultate, posmatrajući prolaznike i pokušavajući da bar deluju opušteno. Bilo je svakakvih ljudi koji su tekli kao reka. Na suncu su se presijavali lepi, ružni, debeli, prljavi (oni su doduše malo manje sijali) bogati, siromašni, ludi ( pričali su sami sa sobom ili započinjali priču sa slučajnim prolaznicima)-različitog porekla -svi na jednom mestu. Imali su ipak nešto zajedničko – živeli su u istom gradu i gledali svoja posla, na kraju krajeva.
„Šta misliš šta će biti?“ – pitao je Terza ipak i razbio tišinu. Terza je bio jedan od onih retkih ljudi koje je poznavala i u koje je imala poverenja. Jedan od onih mnogobrojnih koji je doveden svojom ličnom nesrećom u Udruženje, a opet jedan od malobrojnih koji je tu i ostao i počeo da pomaže drugima u mestu u kome je živeo. “Šta god da bude – biće, glupo je mozgati u prazno.““Od ovoga nema dalje,“ uzvratio je .“Nema.““A šta ćemo posle kada dobijemo rezultate?“ „O tome ćemo posle, kao što smo i rekli.“ “Misliš da će uspeti da ustanove istinu?“ „Naravno. Već sam ti rekla da pogrešnu ili nameštenu, odnosno naručenu dijagnozu ovde lekari sebi ne mogu da priušte, jer bi to moglo da ih košta i do četristo hiljada evra, a ono što je još skuplje od toga i što se parama posle ne može kupiti jeste njihova reputacija koja se godinama gradi. Nisu ludi da je izgube zbog jednog izveštaja, jednog stranca, u tren oka.“ Okrenula se Srećku uz umoran osmeh i rekla: “Dakle, ako nam kažu da su ti našli slona u stomaku, oni će stajati iza toga glavom bradom i dobrom reputacijom, a mi ćemo prihvatiti to kao istinu, zar ne?“ Klimnuo je uz neku grimasu koja bi se mogla protumačiti kao osmeh, potvrdno.
Na tren joj je prostrujalo glavom šta se sve odigralo u poslednjih par nedelja otkako je prvi put došao iz svog sela u kancelariju Udruženja u Beogradu sa gomilom papira, novinskim isečcima i pratnjom, jer je bio u stalnom strahu da će mu se nešto desiti i na pitanje šta ga je dovelo odgovorio je da su mu ukrali bubreg. Očajan zbog toga što mu se činilo da je pokušao sve što je mogao, a ipak ništa u suštini, po njegovom mišljenju nije uspeo da sazna. Posle upoznavanja sa slučajem i dužeg neplodnog razgovora, shvatila je da mu ne vredi objašnjavati razliku između sumnje i tvrdnje. Bilo joj ga je žao, ali nikako nije mogla da mu pomogne. Tog trenutka bar ne.
Par dana nakon njihovog susreta, dobila je poziv da bude gost u jednoj poznatoj emisiji koja se bavi zdravstvom. Ta gostovanja su bila nužno zlo, ali i svaki put i nova prilika da se kaže nešto što nekog sa pravom tišti. Da se iznese neki problem, ne bi li se našlo i neko rešenje. Ponela je i njegovu dokumentaciju. Na pitanje novinarke, pred kraj emisije, šta je po njoj najveći problem pacijenata u Srbiji, odgovorila je: „Kvalitet usluga i sigurnost pacijenata….jer kada se desi da pacijent ode na operaciju recimo grudno-trbušne aorte i ustanovi se, recimo, nakon toga da nema njegovog bubrega, on ne može da dokaže šta se desilo. Da li je bubreg nestao, istopio se, i ako jeste, koja je verovatnoća za tako nešto i potreban vremenski period, ili je on ukraden? Ako bi se dokazalo da je ukraden…to bi bilo strašno…“ Emisija je bila prilično mlaka, ona kao i uvek kao predstavnik nevladinog sektora i nije imala mnogo predviđenih minuta za priču, jer su se ti minuti uvek pretapali u polusate koje su dobijali po pravilu oni bitniji. Oni koji su predstavnici vladinog sektora. To je nije čudilo, ali je osećala poprilično gađenje prema nameštenim EPP emisijama za predstavnike vladinog sektora u kojima je ona više puta doživela razočaravajuću istinu da je pozvana u neki studio da bi se poštovala forma, odnosno, da bi se pokazalo da je prilika za reč data i jednoj i drugoj strani, ali nikako ne i da bi ona zaista mogla da kaže koju reč na temu srpskog zdravstva iz ugla pacijenata.
„… Ako bi se dokazalo, to bi bilo strašno…“ „Gde se to desilo ?“ „U jednoj eminentnoj državnoj bolnici“.
Nije bila svesna da je njen iskorišćeni minut priče bio Hirošima. Nije računala da će taj minut značiti za nju, njen privatni i poslovni život par meseci života na ledu. Da će sve što je teškom mukom, velikim odricanjem, ulaganjem vremena, energije i novca uspela da postavi na noge, biti zamrznuto. Nije ni sanjala koliko je malo potrebno da se istina pretvori u laž, a laž postane lako svarljiva istina. Još manje je slutila KOLIKO je velika i nezadrživa žeđ pojedinih pisanih medija za skandalima po svaku cenu.
Sledećeg dana, već, nastupio je haos. Novinari su samo čuli novu mogućnost za senzaciju i dobar tiraž koji je od: „..ili je ukraden?“ preokrenut u ukraden. Iščeprkali su o kojoj bolnici je reč i koji lekar je obavio tu operaciju i to objavili, naravno sa bombastičnim naslovima “Pacijentima na klinici kradu bubrege“, „…Predsednica udruženja za zaštitu pacijenata iznela teške optužbe na račun poznatog profesora i klinike…“, „Ko izmišlja ‘žutu kuću’ u Srbiji?“
„Protest lekara zbog Davidovića“ (citat iz jednih dnevnih novina):
“Zaposleni Klinike za vaskularnu hirurgiju KBC-a Srbije i Lekarska komora Srbije protestovali su zbog ‘napada na hirurga Lazara Davidovića’.
Zaposleni klinike Instituta za kardiovaskularne bolesti Kliničkog centra Srbije najoštrije protestuju zbog javnog linča koji je juče doživeo prof. dr Lazar Davidović i svi lekari sa njim zajedno, kaže se u saopštenju lekara Klinike.
U saopštenju se tvrdi da su na najbrutalniji način objavljene teške optužbe na njihov rad, etičnost, profesionalnost i moralnost.
Bolesnik koji je javno izjavio da su mu na Vojnomedicinskoj akademiji rekli da nema jedan bubreg, pre četiri godine je primljen na našu kliniku zbog pucanja trbušne i grudne aorte i hitno je operisan jer mu je bio ugrožen život – saopštavaju lekari KBC-a.
Oni dodaju da je urađena operacija jedna od najvećih operacija u celoj hirurgiji, povezana sa stopom smrtnosti od 80 odsto, a koja se rutinski i uspešno može uraditi, osim u KBC-u Srbija, u još pet ustanova u Evropi.
Tim povodom lekari KBC-a očekuju da se o tom slučaju odmah oglase Ministarstvo zdravlja i Lekarska komora i preduzmu sve mere da se zaštiti ugled Kliničkog centra Srbije i profesora Davidovića.
I Lekarska komora Srbije ocenila je da je sramotno da je vrhunski lekar Davidović doveden u situaciju da se pred kamerama brani od optužbi da je bolesniku izvadio bubreg i da se insinuira na tome da je trgovao tim bubregom.
U saopštenju se navodi da svako ko je prosečno obrazovan zna da se za transplantaciju traže zdravi organi.
–Znači li to da će svaki hirurg ubuduće morati da strahuje da će se pacijent koga uspešno operiše javiti posle više godina sa odštetnim zahtevima ili tužbom zbog navodnih krađa i preprodaja drugih okolnih organa? – navodi se u saopštenju Lekarske komore.
Komora je istakla da je spremna na saradnju sa organima države o ovom slučaju, ali će i reagovati uvek kada se radi o kleveti, povredi časti i ugleda lekara.”
Nedužni lekar se našao u čudu i poželeo da dođe na tv-stanicu od koje je sve i krenulo i pričao samo o tome kako je on napustio rođendan svoje ćerke da bi javno saopštio da je on pacijentu spasio život, kao i da prilikom operacije nije imao bubreg u vidnom polju, ne potrošivši nijednu reč,a verovatno ni misao na temu: dodjite, vidite, uporedite, ispitajte – što ga je tek onda učinilo sumnjivim u očima zainteresovane javnosti.
Jedan od stručnih komentara-koji je osvanuo na jednom od foruma na ovu temu glasi:
„Prvo i osnovno – ne napada pacijent svog lekara da mu je maznuo bubreg bez pitanja tokom operacije. Nije spomenuo ni ime lekara. Taj se sam javio. Čoveku samo nije jasno gde nestade bubreg, pošto on raspolaže lekarskim izveštajima pre operacije u kojima se tvrdi da levi bubreg postoji i izveštajem lekara nakon operacije da bubreg ne postoji. Nije mu rečeno da je izvađen, da je atrofirao, da je otišao u četvrtu dimenziju, šta god. Čovek samo pita: gde je bubreg? Želi da zna, prvo, da li taj bubreg postoji, a ako ne postoji, kako je došlo do toga da ne postoji. Nigde u medicinskoj dokumentaciji nije navedeno da je izvađen.
E, a sad malo o doktoru. Zamislite vi da se vama nešto slično dogodi – kako biste reagovali? Pa, naravno da biste otišli na televiziju da kažete istinu i sperete ljagu sa sebe. Prvo biste rekli: “Da, ja sam operiso tog pacijenta i tvrdim pod punom odgovornošću da nisam izvadio bubreg kao što to NVO insinuira. Pošto imam svedoke i dokaze da je to laž, podneću tužbu protiv te NVO koja postavlja sumnju da je bubreg izvađen, bez zabelške tog akta u operativnoj listi”. A šta je doktor rekao? Prvo je rekao da je operisao tog pacijenta, zatim da je to veoma složena operacija, da tu operaciju radi, osim njega, još samo pet hirurga u Evropi. Zatim je rekao da je otac dvoje dece i da je napustio rođendansku proslavu da bi se obratio javnosti i rekao – šta? Pa, rekao je da ultrazvučna dijagnostika nije sigurna u potvrdi da li bubreg postoji ili ne. Dobro de, neka nije. Samo, morao bi da kaže da li sumnja u nalaz pre operacije koji pokazuje da bubreg postoji ili onaj sa VMA u kome se kaže da ne postoji. Pošto je profesor na medicinskom fakultetu, trebalo bi da kaže kolika je mogućnost greške u procentima, pošto verovatno nijedna metoda snimanja bubrega nije apsolutno dijagnostički tačna. Dok ovo kucam imam ispred sebe ultrazvučni snimak bubrega, sa precizno izmerenom veličnom i debljinom parenhima, a u izveštaju se postavlja sumnja da postoji pesak u bubregu. Znači, postavlja se sumnja da li postoji ili ne postoji pesak, a ne da li postoji ili ne postoji bubreg. Još je jednu krajnje sumnjivu činjenicu doktor naveo. Naime, utvrdio je da on tokom operacije nije ni video taj bubreg. Međutim, čovek pokazuje veliki ožiljak koji se prostire duž levog boka baš na mestu na kome se nalazi bubreg, pa bih voleo da se i to razjasni.
Na kraju – moja verzija događaja. Najmanje je verovatna pretpostavka da bubreg još uvek postoji. Da je taj bubreg u telu tog čoveka, ministar bi jedva dočekao da ga pozove, da pred kamerama javnog servisa, on lično i profesor Davidović zajedno sa još dva eksperta iz nefrološkog ultrazvuka pokažu uznemirenoj javnosti pravu istinu o zlim NVO koje vršljaju po Srbiji. Tada bi bila suvišna priča o tome da je operacija aorte veoma složena, da se radi samo u pet centara u Evropi, pa zatim da je naš vrhunski hirurg otac dvoje dece napustio rođendansku proslavu da bi objasnio kako ultrazvuk nije metoda koja dokazuje da li bubrega ima ili nema. Znači, bubrega nema pa nema i otuda nervoza. Da ga nema, potvrđuje doduše posredno i načelnik VMA u čijoj ustanovi je i ultrazvučno i scintigrafijom pokazano da organ ne postoji. On poziva pacijenta da se uradi skener.
Šta će se desiti dalje kada se na skeneru potvrdi da bubreg ne postoji. To i mene zanima, pošto se priča vraća u Klinički centar Srbije kod profesora i njegovog tima koji su konstatovali da bubreg pre operacije postoji (verovatno su ga i slikali i izmerili). Da li će opet biti kriv ultrazvuk, samo ovoga puta u obrnutom pravcu, tako da je prikazao lažno organ koji nikada nije ni postojao. Zbog toga treba još jednom priupitati doktora u koji nalaz sumnja: u preoperativni, u postoperativni, ili u oba?
Naravno da svakom nepristrasnom posmatraču, što će reći svakom ko nije član G17, krajnje iritantno deluje ponašanje ministra koji tuži NVO i medije. Odmah je jasno da je brljotina u njegovom dvorišti i da zaudara do neba. Iz svega što sam do sada čuo malo je verovatno da je bubreg izvađen radi preprodaje (što predstavnica NVO nikada i nije eksplicitno pomenula), ali se kao prepostavka logično nameće onda kada se jedan organ vadi iz tela a o tome ne obaveštava pacijent. Uostalom, kakav bi bio problem da nakon tako složene operacije saopšte pacijentu da su morali da mu izvade bubreg, pa da ga zatim preprodaju (i to legalno, sa sve otpusnom listom). Znači da nije to u pitanju. Ostaje ono što je najverovatnije po sredi. Nešto je pošlo naopako u toku operacije i bubreg je morao biti izvađen ili arterija koja ide u bubreg posle operacije nije proradila pa je bubreg atrofirao. Problem je u tome što se to mora napisati u operativnoj i otpusnoj listi, a ne da to pacijent otkrije nakon više godina. Ostaje i dilema da li je prećutano vađenje bubrega, što je greška koja se mora sankcionisati oduzimanjem licence, pa taman da je doktor jedini na svetu koji tu vrstu operacija radi ili postoperativno otkazivanje i odumiranje bubrega nije ni registrovano. Ovo drugo bi bio slučaj nesavesnog vođenja postoperativnog toka koji takođe zaslužuje zasedanje suda časti lekarske komore. Na kraju balade, ostavka ministra koji se tako grčevito stavio na stranu, ispostaviće se, neodbranjivog, prosto je obavezna“.
Da, da… pune ruke posla za one lekare koji se ne ustručavaju da obelodane svoje znanje i razmišljanje…
Ministar zdravlja („večiti“, kako ga kolege zovu) koji, inače, ima Napoleonski stav prema svom ministarstvu (Ministarstvo, to sam ja) prenerazio se, jer, kako je rekao: “Ministarstvo nije bilo upoznato sa ovim slučajem”, što se apsolutno kosi sa dva dokaza.
Prvi je pismo predsednika sindikata Elektoprivrede Srbije (Srećko je radnik “Kolubare”) koji se obratio dotičnom Ministru još prošle godine sa molbom za sastanak u vezi sa čudnim okolnostima u kojima se obreo jedan radnik istog sindikata nakon operacije grudno-trbušne aorte.
Drugi dokaz je odgovor Republičke inspekcije Ministarstva zdravlja upućen istom pacijentu povodom njegove predstavke, odnosno žalbe ili pitanja šta bi sa njegovim bubregom. Doduše, većina odgovora Inspekcije, na našim prostorima bar, zvuči, po pravilu, ovako: „Poštovani, povodom Vaše pritužbe na rad te i te ustanove, izvršen je vanredni stručni nadzor dana tog i tog i uvidom u medicinsku dokumentaciju tu i tu, zaključili smo da nema nepravilnosti (ili ako ih je pak bilo: dali smo nalog da se nepravilnosti isprave)”. Dakle, sva se kontrola svodi na uvid u medicinsku dokumentaciju (koliko se ona uredno vodi, koliko su zaista uneti svi potrebni elementi i koliko je ona zaštićena i na koje načine od naknadnog unošenja podataka, drugo je, opet, pitanje). “Za kvalitet pruženih usluga nismo nadležni, molimo Vas da se obratite ostalim referentnim ustanovama (drugo pitanje je koje su to ostale referentne ustanove kojima se pacijenti mogu obratiti, ako eventualno imaju pritužbu na kvalitet pruženih usluga?).”
Resorni Ministar je, javno, pred očima verovatno zaprepašćenih kamermana i novinara, izgledao i ponašao se kao da je dobio napad besnila ili neku neželjenu hemijsku reakciju na pitanje koje mu je upućeno.
„JA ću procenjivati svakog trenutka to da li JA treba da upozorim tužilaštvo na to da treba preduzme nešto protiv uzbunjivanja javnosti BEZ REALNOG POKRIĆA!
Koji je Vaš interes da objavite tako nešto bez komentara? Sedeli ste Vi (misleći na novinarku B 92), direktorka Fonda i još dvoje lekara… Nečuveno je da neko ko osnuje nevladinu organizaciju dâ sebi za pravo da uzbuni javnost.“
„Za ministra je sporan legitimitet predsednice za zaštitu prava pacijenata koja je iznela optužbe“, izveštavala je dalje novinarka.
“Očigledno nam treba zakon o nevladinim organizacijama koji neće dozvoliti SVAKOM da napravi nevladinu organizaciju koja se KOBAJAGI bavi zaštitom prava pacijenata! To reći, na taj način, u televizijskoj emisiji, naravno da su pre svega IZMANIPULISANI jadni, bolesni ljudi i njima nije za zameriti, oni mogu da budu ZAVEDENI i oni JESU ZAVEDENI. Ovaj prvi pacijent o kome govorite, zaveden je, na žalost, u drugoj velikoj ustanovi, u kojoj je komentarisano da li je u pitanju rez ili operacija.“
Povodom izjave Ministra zdravlja predsednica Udruženja Jasmina Lechleitner izjavljuje:“Naše Udruženje se nikad nije bavilo neproverenim informacijama, odnosno informacijama bez pokrića- bez medicinske dokumentacije. Nikada se nismo bavili dizanjem prašine, kako to neki nazivaju. Sve što smo rekli, rekli smo isključivo na osnovu medicinske dokumentacije koju smo dobili od pacijenta R. Srećka.“
Novinarka: „Da R. Srećko nema bubreg, utvrdila je lekar specijalista, internista nefrolog sa VMA, V. S. P. Načelnik VMA nije želeo da komentariše izjave Ministra zdravlja (ili nije smeo)”.
Načelnik VMA: „Medicinska istina nije utvrđena. On je išao kod nekoliko lekara, i u Kliničkom centru Srbije i naVMA, uglavnom na ambulantske preglede, što je veoma bitno za utvrđivanje MEDICINSKE ISTINE –, a ja hoću i želim da verujem da je stvar i želja Vaše televizije da ona bude dominantna. U VMA on se obraćao internisti i nefrologu, dakle nijednog momenta nije bio kod hirurga koji je kvalifikovan da MOŽDA objasni i MOŽDA komentariše i rez i sve ostalo što je i takođe predmet Vašeg interesa. Lekar internista je ga pregledao, i to zbog povišenog pritiska, koliko sam video u nalazima, a zbog čega je on i došao kod nas. Nakon toga je uradio RUTINSKI ultrazvučni pregled, na kome levi bubreg, kako piše, doslovno – nije viđen. Dakle, internista nije nadležan da utvrdi i da kaže da bubrega nema ili da se nešto sa njim se desilo.“
Novinarka: „Ministar je smatrao da treba još jednom da uputi lekciju i novinarima i lekarima o tome kako bi trebalo da se ponašaju i šta da govore i rekao sledeće:“
“ Ovo nije zaštita prava pacijenata…ovo… ovo je stvaranje tiraža na ljudskoj nesreći. Stvaranje tiraža na ljudskoj nesreći u kojoj ponekad učestvuju i doktori. Jer, ako u nekoj ustanovi neko kaže: “Uh koliki ti je rez. Tako se reže kad se vadi bubreg.”, a da mu istovremeno ne kaže da je operacija trbušne grudne aorte najteža operacija koja se može zamisliti. Tom čoveku je Lazar Davidović spasio život.“
Novinarka: „Čovek kome je Davidović spasio život od ministra traži samo jedno – da se formira komisija i njemu najzad otkrije istina.“
Pacijent: “Samo želim da se moj slučaj ispita. Nemoguće je da VMA i KCS imaju različita mišljenja o ovome. Molim ministra zdravstva da mi… da izađe u susret i oformi komisiju koja će to da razreši.“
“Zaposleni u Klinici za kardiovaskularnu hirurgiju Instituta za kardiovaskularne bolesti KCS-a izrazili su najoštriji protest zbog zbog javnog linča koji je juče doživeo prof. Lazar Davidović i svi lekari sa njim zajedno,” piše u saopštenju lekara. U saopštenju se trvrdi da su na najbrutalniji način objavljene optužbe na njihov rad, etičnost, profesionalnost i moralnost. Oni očekuju da se o ovom slučaju odmah oglase Ministarstvo zdravlja i Lekarska komora Srbije i da se preduzmu sve mere da se zaštiti ugled KCS-a i profesora. Lekarska komora Srbije zaključila je da je sramotno da vrhunski lekar bude doveden u situaciju da se pred kamerama brani od optužbi da je bolesniku izvadio bubreg i da se insinuira da je trgovao tim bubregom. U saopštenju se još navodi da svako ko je prosečno obrazovan zna da se za transplantaciju traže zdravi organi. Znači li to da će svaki hirurg morati da strahuje da će se pacijent koga uspešno operiše javiti posle više godina sa odštetnim zahtevom ili tužbom zbog navodnih krađa i preprodaja drugih okolnih organa,” pitaju se u Lekarskoj komori ?
Kamere su sve ovo verno prenele i nama, jadnim laicima bez ikakvog medicinskog obrazovanja. Da ali, i pored svih nedaća kroz koje prođosmo, ostade nam ipak bar malo zdravog razuma. Ono što se ne može videti, može se namirisati, a ministrova reakcija je smrdela do neba, čak i za one koji nisu imali pojma o čemu se radi.
Ovi drugi, oni koji pripadaju stručnoj javnosti, podelili su se na dva tabora. Jedni su smatrali da je uvreda to što je dotični tvrdio da se postojanje ili nepostojanje jednog takvog organa ne može sa sigurnošću utvrditi ultrazvukom (aparatom koji već dugi niz godina služi za dijagnostifikovanje peska u bubregu, a ovog puta mu se ne priznaje da može da „vidi“ i sam bubreg). Ako je to tako, šta onda oni rade kog đavola, pitali su se. Ubuduće bi, dakle, trebalo sve pacijente, čim se nešto posumnja, slati odmah na skener. Sumnjivo im je bilo takođe što se ni snimci skenera nisu objavili, kad već nema, jelte, šta da se krije, pa da mogu i sami da se uvere u jedno ili drugo.
Elem, naš iznervirani ministar istog momenta, takođe bez (bar ne javno izrečene) namere da bilo šta preispita, utvrdi sa sigurnošću, pozove na razgovor, pokrene istragu itd, ne štedevši reči uvrede i nipodaštavanja na račun one koja se drznula, završava svoju izjavu obećanjem pokretanja krivične prijave zbog širenja panike iznošenjem lažnih i netačnih informacija u javnost, osobe koja nije legitimna, koja je po njegovom mišljenju manipulator, lažov i ko zna šta još što kamere ipak nisu zabeležile.
Usput je uspeo i da opali verbalni šamar svim nevladinim organizacijama, rečenicom da ne može tek tako, bilo ko da osnuje nevladinu organizaciju, nego treba neko (verovatno bi bilo zgodno baš on ili njemu slični) da odlučuje o tome. U tom slučaju bi nevladin sektor trebalo i da se preimenuje u vladin, kada već mora sa njim da se stopi. To što se osnovna funkcija (indikator ili lampica za upozorenje za društvene probleme) nevladinog sektora gubi, nije ni bitno. Onda zaista ne bi bilo problema. Bar ne onog koji se ne želi prezentovati u javnosti. Svemoguća je zemlja Srbija (ili zemlja čuda) …
Samo je jedna organizacija potrošača iz Novog Sada uspela da sakupi hrabrosti i pošalje Ministarstvu apel za bolju saradnju sa NVO sektorom koji broji više stotina ovih organizacija. Ubrzo potom podigoše glas i uvređeni hirurzi iz Valjeva protiv državnog neprijatelja, valjda sa nadom da će ako ministru uspe, moći i oni da dobiju neku paricu za naknadu nematerijalne štete i smisliše novu temu za predstojeći stučni skup koja nema veze sa hirurgijom, a na temu pokretanja krivične prijave i parnice protiv iste…
„Evo ga izlazi!“ prekinuo ju je Terzin glas u razmišljanju. Na vratima klinike pojavio se njen prijatelj Austrijanac srpskog porekla, noseći veliku crvenu kesu sa rezultatima u rukama. Seo je zaduvan i odgovorio na pitanje koje niko nije postavio: „Ovog puta je istina nešto između. Našli su mu tkivo na mestu levog bubrega, maksimalnog obima do 1 cm“. Najedanput su svi zvukovi, slike i mirisi nestali.
„Kako je to sad pa moguće? Pa to znači da imamo najnoviji nalaz koji se ne podudara ni sa jednim drugim koji smo do sada dobili!“ rekla je uznemireno.
“To znači da su bubreg koji su videli osam načelnika i profesora sa VMA veličine sedam centimetara bio šarena laža, pričam ti priču da ti zamažem oči?” dodala je.
„To da se bubreg ne vidi na snimcima načinjenim u VMA 10. marta već smo znali, zato smo ih i poslali na tumačenje inostranim lekarima od kojih smo opet dobili pisani izveštaj da se na tim istim snimcima bubreg ne vidi. Dakle, znali smo od početka da je to bila šarena laža,” rekao je Terza.
„Dobro,“ dodala je tišim glasom, “šta nam sada ovo govori?”
Uzela je izveštaj i prevodila na srpski glasno: „U ovom izveštaju stoji da pacijent pati od obimne skleroze krvnih sudova, da ima cistu na desnom bubregu koji je kompezatorno jako uvećan, a da se na mestu levog vidi tkivo maksimalnog prečnika od 1 cm. Pa to znači da se ovde radi o milimetrima!”
To nas dovodi do preoperativnih analiza koje su rađene i izveštaja u kome stoji da se oba bubrega jasno prikazuju, uredne veličine i funkcije. Da li je moguće da taj neko ko je bio zadužen za tumačenje tadašnjih snimaka nije video da je levi bubreg umanjen i nije u funkciji?
Ili, ako je dobro video to što je gledao, da li je moguće da se bubreg normalne veličine od otprilike 12 cm smanji – osuši za četiri godine na par milimetara?
Da je video i napisao da levi bubreg nije u funkciji, ili makar da je manji i u procesu sušenja, pacijenta bi, pre svega, obavestio o tome na vreme, rekao mu šta treba da očekuje u narednom periodu i ne bi bio iznenađen ako bi mu za par godina neki drugi lekar rekao pri rutinskoj kontroli, kao što se i desilo, da nema levog bubrega.
Pacijent bi znao da se bubreg usled loše prokrvljenosti konačno istopio i da se više ne može videti rutinskim ultrazvučnim i ostalim pregledima. Čak ni na skeneru. I to ne bi uzbunilo i uzbudilo ni njega ni bilo koga drugog.
Znači, jedna od mogućnosti je da su snimci ofrlje pogledani na samom početku. Šta je, međutim, sa naknadnim kontradiktornim izveštajima više lekara koji su kasnije izazvali niz različitih tumačenja i pogrešnih zaključaka?
U privatnoj poliklinici takođe imamo, u najmanju ruku, čudnu situaciju.
Jedan CT-snimak na kome se bubreg ne vidi uopšte, a dva izveštaja.
Prvi u kome se kaže da postoje oba bubrega koja su u funkciji, a drugi (revizija prvog) koji je došao nakon medijske halabuke u kome stoji da levog bubrega ipak nema!
Šta to govori? Ako je dotični doktor zaista VIDEO to što je napisao u prvom izveštaju, mora valjda i da stoji iza toga do sudnjeg dana, pa taman padale i sekire sa neba. Ali ne! On svoje stručno mišljenje menja nakon objavljivanja imena klinike u dnevnoj štampi. i, što je najgore, pravi omašku i drugi put, jer u reviziji izveštaja stoji da bubrega nema uopšte. Katastrofa!
I onda dolazimo do poslednje ustanove u kojoj je osmoro stručnjaka, pukovnika, načelnika potpisalo da vidi ono što se ne vidi. Zašto? Da li su dobili naređenje? Od koga? Majko moja mila, ne znam za vas, ali ja sam sa jedne strane presrećna što su ostaci bubrega vidljivi dokaz da je bubreg bio tu i, kao posledica bolesti krvnih sudova, ali ipak, dakle, prirodnim procesom nestao… Ili? Da li medicina ima dokaz o tome da se bubreg može osušiti i dostići veličinu od par milimetara? Koliko sam ja mogla da saznam od nefrologa, poznati su slučajevi osušenog bubrega od par cm (3-4), ali nikako od par milimetara. Opet će da mi se zavrti u glavi, od onoga što bih pitala, ali trenutno nemam koga. Da li je vidjeno-nadjeno tkivo od par milimetara, zaista dokaz da se bubreg osušio ili nije? Da li si ti Srećko možda medicinski fenomen ili ipak ne?“
Srećko je treptao kao da će većim boljem treptaja bolje čuti ili razumeti o čemu se tu zapravo radi i u jednom momentu je prekinuo tišinu.
“Ja sad, narode, više ništa ne znam. Ja sad ne znam ni da li imam i ovaj desni bubreg. I o kakvoj se to cisti radi? To mi niko nije rekao. Šta sada da radim? Jel’ to opasno?“
„Kada se vratimo u Beograd – pravac kod sudskog tumača da ti prevede ovu dokumentaciju, pa kod lekara,“ odgovorio mu je Terza. „Imam utisak da ću pasti u nesvest, da li od nespavanja ili od informacije, ali predlažem da krenemo polako u hotel?“ U hodu do parkinga Srećku je očigledno svašta prolazilo kroz glavu, ali je sve ipak zapanjio i razbudio pitanjem: “Hej, a šta piše na ovoj mojoj majici. To mi je majka kupila. Da nije ženska neka poruka? Vidim, nešto mi se smeju ljudi u prolazu“. Pogledala ga je mrko: “Na majici piše: mladost i lepota, na engleskom, a možda se smeju, jer ti se ne slaže sa frizurom? Ajd’ nemoj da smaraš sa glupostima. Idemo.“
PROBAJ, JER NEĆEŠ ZNATI
Aequat omnes cinis; impares nascimur, pares morimur.
(Pepeo sve izjednačuje, nejednaki se rađamo, jednaki umiremo. – Seneka)
Bilo je već prilično kasno kada su se vratili u hotel. U baru hotela pronašli su mesto za pušače i naručili različite vrste alkohola. Ne da ih smiri, nego da ih održi budnima. Muškarci su naručili pivo, a žena, sada već potpuno umornog i bledog lica, viski. Pogledala je na sat i sa ponosom rekla: “Ha! Sada će još malo biti 24 sata kako nisam spavala. Jes’ da mi zapinje malo jezik, ali znam šta mislim. A mislim da bi bilo zgodno otići negde, bre, na muziku! Što ste složili tako ozbiljne face? Niko nije umro. Sve je na svom mestu. Nešto manje, nešto više, doduše, ali nema razloga za brigu. Bar ne dok se ne vratimo u zemlju“. Terza je bio za, ali Srećko je bio umoran, pa su krenuli u svoje sobe. „Makar nećemo morati da tražimo azil kada se vratimo. I to je nešto pozitivno!“ zaključio je Terza uz osmeh, pre nego što su jedni drugima poželeli laku noć.
Njena soba je bila, činilo joj se, na najudaljenijem delu hotela i jedan sprat ispod recepcije. Dok je tražila karticu za otključavanje sobe u svojoj ogromnoj crnoj tašni, u kojoj najčešće nije mogla da nađe stvari koje su joj bile hitno potrebne , čula je u dnu hodnika muziku. Živu svirku. Rokenrol. Pronašla je karticu, ubacila tašnetinu koju je njena ćerka rado zvala „crna rupa„ u sobu i samo sa karticom krenula u susret zvuku koji je dopirao do nje. Na dnu hodnika su se nalazila masivna, siva, metalna protivpožarna vrata. Oslušnula je. Iza njih je dopirao zvuk dobre muzike. Muzika je uvek bila jedino sredstvo koje je moglo da je podigne na noge, čak i onda kada je smatrala da se oprostila sa svojim poslednjim atomom snage. Ispred nje su se nalazile stepenice i još jedna takva ista metalna vrata.
„Super! Idem da vidim šta je u pitanju, pa ako je dobro, onda da pozovem i njih,“ pomislila je. Prva vrata su se tiho zatvorila iza nje. Ostala je u mraku. Jedini mali tračak šarene svetlosti dopirao je ispod vrata iza kojih se čula muzika. Pokušala je da ih otvori, ali nije bilo kvake. Samo rukohvat u obliku kruga sa ključaonicom ispod. Sinulo joj je usred mraka da vrata koja su se iza nje upravo zatvorila mogu sa njene strane da se otvore samo uz pomoć ključa. Lupala je iz sve snage, ali je niko nije čuo. „Kakav maler! Ni mobilni nemam sa sobom. Ne mogu da verujem“. Opipavajući rukom pod ispod nje rekla je glasno kao da je tu još neko koga bi njene reči mogle smirirti: “Ili ćeš spavati na ovom podu dok te sutra ne nađe neko od osoblja hotela (što uopšte nije preporučljivo, jer se nalaziš u nekom jebenom podrumu i jer je pod betonski) ili ćeš pronaći izlaz. Ovo drugo bolje zvuči. Samo ako je ostvarljivo. A nećeš znati da li je ostvarljivo ako ne probaš“. Opipavajući zidove pored sebe krenula je napred korak po korak.
Odmori na vreme… Claude os, aperi oculos – Zatvori usta, otvori oči…
Izašla je na sasvim drugom kraju hotela, vratila se nazad do sobe i ne razmišljajući više o muzici imala samo još jednu želju pred spavanje – da se opusti u punoj kadi tople vode. Sipala je aromatično lavandino ulje i utonula u penušavu toplinu koja joj se širila po celom telu.
Odjednom je čula sebe kako hrče. Glava joj je bila savijena ka grudima, tako da je samoj sebi zatvorila dotok vazduha. Otvorila je oči i sa užasom shvatila da je po prvi put u životu zaspala u kadi. Nije imala pojma koliko vremena je tu ležala, ali voda se već ohladila. „Pod jorganom, valjda, ništa više ne može da me snađe,“ pomislila je, uključila grejanje i utonula u san .
TU, GDE JESI, NAJBOLJE ŠTO MOŽEŠ
Dum vivis, sperare decet.
(Dok živiš, dolikuje ti da se nadaš.)
Šetali su po Nojsidlerskom jezeru koje se nalazi na granici Austrije i Mađarske. Namerno je sišla sa autoputa da bi mogla da prođe stazama kojima je pre osam godina išla sa svojom porodicom.
Sve je bilo uredno, kao i uvek. Putevi bez rupa, pokošeni travnjaci, uredno sređena dvorišta. Nije mogla a da ne zaključi da sve ovo nije primećivala dok je tu živela. Čula je sebe kako priznaje da je napravila veliku grešku što se posle trinaest godina vratila u zemlju koju je volela, a otišla iz zemlje u kojoj se osećala dobro, ali nikad kao kod svoje kuće. Dilemu oko toga dali da ostane do penzije ili da se vrati kući rešila je odlučivši se za ovo drugo. “Svuda pođi, svojoj kući dođi”, bio je moto po kome je živela. Već nekoliko meseci posle povratka počeo je da joj nedostaje dobro organizovani sistem na koji se ipak navikla u međuvremenu. Počela je da joj nedostaje jaka i stabilna država koja nudi puno prednosti i običnom čoveku. Država u kojoj se ne razmišlja o bombardovanju, ratu, nemaštini – što materijalnoj, što demokratskoj. Nedostajala joj je sigurnost. U zemlji u kojoj je sada bila gost, mogla je da se razboli bez straha. Hmm, ruku na srce i ta država je imala svoje neslavne momente, pa i što se medicine tiče.
Godine 1960. je kod njih prosečni građanin morao izdvajati 150 evra za medicinske usluge, a danas ga taj sistem košta čitavih 3500 evra na godišnjem nivou. I to bi za njih bilo prihvatljivo kada bi se novac zaista slivao u kasu zvanu “bolja medicina“. U Austrijskim bolnicama, međutim, umre oko 2 500 ljudi godišnje od posledica grešaka u lečenju. Niko se, međutim, ne boji da objavi te informacije. Kao ni činjenice da hirurzi posle jedne noćne smene prave duplo više grešaka nego kada su odmorni ili to da svaki deseti pacijent dođe u bolnicu samo zato što su mu dati pogrešni lekovi. Šta to znači u ciframa?
Na 1,2 miliona hirurških zahvata godišnje, mora se računati sa 50 000 komplikacija, a tačno 3 000 pacijenata umre od posledica neželjenih događaja. Od tog broja, u okviru 50 procenata (po američkom hirurgu Atulu Gawandeu koji je sistematskim ispitivanjima 15 000 istorija bolesti u državi Juta došao do zaključka o tome koliko se često dešavaju neželjeni događaji u medicini) od 3 do 5 procenata završava sa neželjenim posledicama ili komplikacijama, a 5,6 procenata ima smrtni ishod. Više od 54 procenta neželjenih događaja bilo je moguće sprečiti! To, opet, za Austrijance znači da je bilo moguće sprečiti 1 500 smrtnih slučajeva, ali samo uz adekvatan menadžment rizikom koji obuhvata i moguće greške!!
Uzmimo kao primer 25 000 povređenih i 1 500 mrtvih zbog, na primer nedovoljno dobre kontrole kočionih sistema u autoindustriji. Koliko dugo bi jedna poznata automobilska industrija mogla da preživi sa takvim brojkama? Ili, koja bi avionska kompanija mogla da računa i sa koliko putnika kada bi imala toliki broj nesreća?
Ovo jesu bile brojke, ali njena iskustva su bila nešto drugo. Možda čista sreća ili to što je radila kao zdravstveni radnik u takvom sistemu? Nepostojanje ličnih negativnih iskustava? Moglo joj se desiti da doživi nesreću u nekoj zabiti, na nekom sasvim dalekom i teško prilaznom mestu, kao i na autoputu, a da se ne brine (što zvuči suludo)… Znala je da bi se tu, u tom slučaju kola hitne pomoći ili helikopter našli u nakraćem mogućem roku i da bi bilo učinjeno sve što je moguće. Za svakoga!
A ipak se vratila kući…
KUĆA?
Samo par meseci po povratku, njena ćerka je dobila akutnu upalu slepog creva i morala na operaciju. Šok. Dete je preklinjalo da je majka vodi tamo odakle su i došli, u Austriju, ako već mora da se operiše, jer je bolnica kojoj su pripali po mestu stanovanja ličila pre na zatvor nego na bilo šta drugo. Sa smrdljivim toaletima, bez sapuna, papirnih ubrusa, bez daske na klozetskoj šolji, sa pootpadalim pločicama i memlom po zidovima. Na autoputevima u Mađarskoj toaleti su bili čistiji i lepši nego u toj bolnici tada. Pitala je hirurga da li da povede dete avionom u Beč, ako njeno stanje to dozvoljava. Nije se moglo. Vrata od operacione sale, šuplja kao švajcarski sir, nisu dihtovala baš najbolje. Gledala je nemoćno za ćerkom dok su je odvodili. Pokušavala je da smiri dete koje su u plaču i uveli i izveli iz anestezije. Molila je da uđe u šok-sobu koja je ličila na seosku ambulantu i bude uz dete, ali je nisu pustili. To se inače ne praktikuje iz higijenskih razloga, objašnjeno joj je kratko, ali lekari i sestre su ulazili i izlazili u istim klompama i mantilima ili zelenim pantalonama u kojima su šetali i van kruga bolnice da bi kupili cigarete ili nešto za jelo. Setila se u čekaonici drugarice iz klupe za koju je znala da radi kao doktorka u istoj ustanovi i čarobne reči – veza.! Upalilo je, ali sa gorkim ukusom potpitanja koje ju je mučilo i na koje nije imala odgovor:
šta rade ljudi u Srbiji koji nemaju vezu?
Dežurni doktor je rado primio poklon po završenoj otpusnoj listi, ali je imao zamerku na marku viskija.
Četiri godine nakon povratka i nakon operacije slepog creva koju je preživela i brže-bolje zaboravila, umro joj je tata. Lekciju o magičnoj vezi nije dobro savladala, očigledno.
Imao je 62 godine. Godine su relativna stvar, ali njemu se nije umiralo. Odvela ga je u bolnicu iz koje su ih vratili sa objašnjenjem da on nije hitan medicinski slučaj i da nema potrebe za njegovim prijemom. Nije bilo potrebe ni njoj da pomognu, nego su je pustili da sama podigne oca bez jedne noge (slabog i sasvim nemoćnog da sam napravi neki olakšavajući pokret ) sa kreveta i spusti ga na kolica. Nije bilo potrebe ni da uzvrate na njegovo: dovidjenja. Uputili su ih na lekara opšte prakse…Vreme je prolazilo, a sa njim su se i šanse za mogući oporavak neumitno smanjivale. Vratila ga je u bolnicu posle tri dana, uz pritisak koji je vršila (da sama ne bi eksplodirala) na odgovarajuće službe, jer je videla da ga gubi, a da ne može da mu pomogne. Fiziološki rastvor i vitamin B6 svakako nisu bili odgovoarajuća terapija za pacijenta koji je zbog svog objektivnog opšteg stanja bio za intenzivnu negu. U nedostatku slobodnog kreveta na internom odeljenju, primljen je na plućno. Pitala je dežurnog lekara, krišom da majka ne čuje, da li on smatra da će pacijent uspeti da pregura noć, jer ako ne bude mogao, to bi ona mogla da shvati, ali bi u tom slučaju želela da ostane pored njega. Dobila je odgovor da može mirno da napusti ustanovu i zove u toku noći odeljenje da vidi da li je pacijent stabilan. Ni to joj nije bilo dosta. Pred očima joj je bila slika njenog oca koga je nežno namestila na jastuk, dala mu još malo vode da popije, a on je sa mukom podigao ruku, osmehnuo se umorno, mahnuo joj i rekao: “Sada ću malo da odmorim. Dovidjenja sine…“
Celog života joj je govorio da je ona njemu i sin i ćera. Osećala je da su to bile njegove poslednje reči njoj upućene… Pitala je medicinsku sestru na šalteru ko je nadležan da pozove porodicu, za ne daj bože, i ostavila svoj broj mobilnog telefona. Ona je bila ta koja je, ako to bude potrebno, trebalo da prenese vesti majci, ženi od 70 godina koja je i sama težak srčani bolesnik.
Prevrtala se i preplakala je tu noć. Više puta je zvala odeljenje i dobijala uvek isti odgovor: stanje je stabilno. U ranim jutarnjim satima, ispred vrata kuće njene majke pojavio se policajac koji joj je saopštio tužnu vest. Policajac!
Kada su istog dana slomljene otišle da uzmu „otpusnu listu“ sa egsitus letalis pričala je sa lekarom koji im je izjavio saučešće i neverbalnom komunikacijom pokazao da mu je zaista žao. Nogu pred nogu, tražile su put hodnikom do izlaza.
Kako i zašto, ne bi to mogla ni za sto godina svog života da odgonetne, ali majka je zastala kao srna u šumi kada oseti opasnost, ispred nekih vrata vođena neobjašnjivim predosećajem. Vrata i zid spajao je braonkasti flaster na kome je pisalo: „Ne ulazi!“.
Bila su to vrata nekog toaleta sa tuš kabinom koji nije bio u upotrebi. Otškrinula ih je onoliko koliko je flaster mogao da se rastegne i stala kao ukopana. Koliko čovek može da se rastegne, a da ne pukne, nije ni svestan. „On je ovde jel da?“ prošaputala je majka. Bez razmišljanja je otkinula flaster i ušla unutra, ostavivši majku ispred, kao na nekakvoj straži.
Prljava, zapuštena prostorija, sa gomilom prepunih kesa sa raznoraznim otpacima. Medicinski ili ne, bilo je to đubre. U sredini te male odaje stajao je krevet na točkićima, kao onaj što stoji po čekaonicama većih bolnica za pacijente koji više ne mogu da sede.
Na krevetu je ležalo beživotno telo njenog oca. Ispod čaršava mu je virilo levo stopalo prekriveno njegovom sivom vunenom čarapom koju je nerado skidao, čak i kad spava, jer mu je stalno bilo hladno. Samo je levu nogu i imao. Desna mu je bila amputirana zbog gangrene još pre par godina. Na sebi nije imao ni pižamu u kojoj su ga ostavile. Samo donji veš. Njegove maslinastozelene oči su bile otvorene, a preko brade oko glave je imao nekakvu tanku gazu. Poljubila ga je, baš kao da je posle temperature zaspao, pa ne želi da ga budi, zatvorila mu oči i držala ga za ruke. Bio je skroz hladan. Nešto je mrmljala, ko bi sad znao šta, možda mu je rekla da ga voli, da se nada da se nije mnogo namučio pre nego što se oprostio sa dušom, da će, eto, sada moći da se konačno odmori od bolova i svega što ga je mučilo i da joj je strašno žao što nije ostala uz njega u poslednjim momentima. U međuvremenu je na hodniku nastala strašna zbrka, jer je čistačica „otkrila„ da su uljezi tamo gde nikako ne bi trebalo da budu i zvala nekog od lekara koji su uspaničeno dotrčali, ali videvši da su žene tihe i dostojanstvene i u odlasku, odustali od ideje da zovu obezbeđenje…
Da li je to kuća?
Zar je bitno kako se to zove i zašto se to tako zove, osećala je potrebu, nešto ju je vuklo onomad da se vrati – i vratila se. Da li je to smela da uradi i svojoj deci, drugo je pitanje.Odmahnula je glavom kao da joj je zasmetao vetar koga nije bilo… Nedostajala su joj deca. Kada god je bila na nekom lepom mestu bez svoje dece, posmatrala je sve oko sebe sa setom, jer joj je bilo žao što i oni ne mogu to da podele sa njom. Bacila je kratko tužan pogled na tobogane i ljuljaške na kojima su se sada igrala druga deca.
Dok se kroz ulice Beograda probijao miris lipe, oni su bili okruženi raznim mirisima hrane. Bili su baš gladni. Našli su se tu gde jesu, u sezoni špargli. Špargla sa holandeze sosom izgledala je odlično, ništa manje primamljivo zvučala je i ideja o krem čorbi sa bundevom. Ponuda restorana ispisana rukom, urednim rukopisom na tabli koja se našla ispred njih kao i pogled na sam restoran i goste koji su zadovoljno sedeli u bašti na jezeru ulivali su poverenje i rešili su da tu ručaju.
Srećko je smatrao da je špargla posebna vrsta salate čije ime ne može da zapamti, odlučivši da je proba slikao je tanjir za svaki slučaj mobilnim telefonom – da se zna kad se vrati u zemlju šta je jeo.
NASTAVI
Per aspera ad astra.
(Preko trnja do zvezda.)
„I da li ste bili u Ministarstvu?” „
„Jesmo.“
„Pa?“
„Pa, ništa…“
„Kako ništa? Neće da nastave saradnju?“
„Neće, za ministra je priča gotova… kako su mi preneli…“
„A za tebe? Da li je i za tebe priča gotova?”
„Dakle, ovako, ne želi da povuče krivičnu prijavu koja meni lično ništa ne znači, jer, kako kažu advokati, ne može da prođe na sudu. Prvo: kako će dokazati širenje panike? Kojim alatima će to uraditi? Kojim instrumentima izmeriti? I dokazati? Smešno. Međutim, postoji nešto drugo. Ako on to javno ne uradi, kao što i neće, naša saradnja sa lekarskom strukom je najverovatnije završena, što će biti velika šteta. Ako ne možeš da kažeš ono što smatraš da ne valja, pa i ako ne možeš da ponudiš neko moguće rešenje za to isto, čemu onda postojanje našeg Udruženja. Možemo da sakupljamo slučajeve i gomilamo predmete u kancelariji, ali nećemo moći da podstaknemo onoga ko treba i može da nešto reši. To ne vodi nikuda. Ne možemo rešavati ovakve probleme sa novinarima. Naše organizovanje seminara na temu medicinskog prava neće imati smisla ako pored sudija, advokata, javnih tužilaca, ne bude i lekara. Projekat koji je pri kraju takođe je doveden u pitanje, a samim tim i opstanak Udruženja. Dakle, jedini istinski glas pacijenata u Srbiji koji je mogao da se čuje, biće ućutkan“.
„Lepo si im se namestila. Da te sklone. Da li je to bilo toga vredno?“.
„Ako ne možemo da pitamo u ime onih koje nešto tišti, da budemo ono zbog čega postojimo, pomerimo sa mrtve tačke ono što treba da pomerimo da bi nam svima bilo bolje, onda ne treba ni da postojimo. Onda je to samo gubljenje vremena. Sada mi je sasvim svejedno…“
„I šta ćeš sada? Da odustaneš tek tako?“
„Ko je rekao da ću da odustanem?“ nasmejala se,“… samo ću da izguram do kraja, onako kako smatram da moram. Sada ionako nemamo više šta da izgubimo! Otškrinuli smo Pandorinu kutiju, pa hajde da je otvorimo do kraja… Neko mi reče, ne znam više ni ko, da smo takli atomsku centralu, možda je to bolji izraz… Bilo kako bilo, evo šta imamo na kraju…“
„Imamo Ministarstvo koje na iznošenje problema odgovara krivičnom prijavom i mnoštvom uvreda. Dakle, nemamo mehanizme za ekstremno sporne i nesvakidašnje (pa ni za one druge) slučajeve. Imamo Srećka koji je razočaran nalazom iz Beča, koji govori da se ovde radi „najverovatnije o osušenom bubregu“ iako ne znamo sa stopostotnom sigurnošću šta taj nalaz zaista znači. Da li medicina, nauka koja je zasnovana na dokazima raspolaže dokazima o tome da osušeni bubreg može dostići razmeru od par milimetara ili pak možda taj dokaz ne možemo imati jer ne postoji? Drugarica koja je dugo godina u zdravstvu mi reče da je stav više nefrologa da osušeni bubreg može biti veličine par santimetara, a nikako par milimetara. To sam čula i od mojih prijatelja, lekara. Da li je ovaj čovek medicinski fenomen ili je u pitanju nešto drugo? Ne znam. To bi trebalo utvrditi veštačenjem. Veštačenje kod nas? Ne znam koliko bi to bilo adekvatno, jer se ljudi boje ili nešto treće. Ni to treće ne znam… Veštačenje negde drugde mnogo košta, pacijent ne može da plati, a na kraju je opet sve neizvesno…
Za ovaj slučaj su znali i neki ljudi iz vladajuće koalicije. Niko od njih nije smeo da otvori tu temu javno. Zašto? Nikome to ovog trenutka ne odgovara. Zašto? Baš me briga.
Imali smo vanrednu sednicu Odbora za zdravstvo i porodicu i teatralno premijerno izvođenje Kafkinog „Procesa“! Bez provere dokaza, bez suda, sudije i bez presude, osudiše me da sam kriva i da me treba najstrože zakonski kazniti. Pozitivno je jedino što su obećali još jednu, sličnu vanrednu sednicu na temu: „Stanje zdravstva u Srbiji“. Mislim da bi to trebalo da budu sednice koje bi se redovno održavale sve dok se stanje zdravstva ne dovede na nivo kakav mu i pripada. Zbog lekara koji dobro i časno obavljaju svoj posao i pacijenata koji ne treba da plaćaju nečije propuste svojim životima ili zdravljem. Ako, pak, ovako nastavimo, samo jedno zastrašujuće pitanje preostaje: Ko je sledeći?
Događaji koji potom slede samo unose još veću zabunu. Jedna velika klinika po nalogu i na poziv ministra ponovo snima pacijenta. Kao da snimci skenerom sa te klinike, mogu biti drugačiji od snimaka koji su urađeni skenerom iste generacije na drugoj, privatnoj klinici. Njih osmoro (tačnije sedmoro, jer je jedan od njih potpisao za dvoje) potpisuju da vide nešto što definitivno ne postoji, a to je levi bubreg od pozamašnih, izmišljenih 7 cm. Čak nisu ni datum snimanja uspeli da napišu kako treba. Umesto 2009. godine napisali su 2008… Po čijem nalogu? Zašto? Možda su sami smatrali da moraju, jer nisu znali kako da objasne javnosti zašto pacijent nema nešto što bi trebalo da ima… Valjda bi i to trebalo da utvrdi istraga. Stvar se tu graniči sa skandalom. Kome da veruješ, ako ne možeš njima?”
„I šta ćeš sada?“ glasilo je ponovljeno pitanje.
„Otići ću kod javnog tužioca i odneti svu dokumentaciju koju posedujem i onda…“
„I onda?“
„Cessante causa cessat effectus. Prestankom uzroka, prestaje i posledica. Onda ću od dnevnika napraviti knjigu. Kao dokaz o tome šta se zaista dogodilo. Napisati istinu. Mislim da sam to dužna i onima koji jesu i onima koji nisu više tu, pa i sebi samoj. Mnogo je onih koji nisu više među nama. Onih koji su bespotrebno, prerano otišli. Ta statistika mi nije poznata, a pitanje je da li iko i vodi računa o tome. Želim da verujem da ipak ima onih koji su ostali i imaju snage da promene nešto. U ime svih nas. Da ima onih koji žele i mogu, makar da pokušaju da ostave dobar trag. Onaj koji bi na početku valjalo slediti, a posle iznaći neki drugi, još bolji put. Svaki je put pravi ako vodi do cilja, a pri tom ne šteti nikom. Promene se moraju desiti, kad-tad, jer ovako ne ide. Ja sam možda samo malo poranila. Možda bi trebalo malo da se odmorim, skupim snage da nastavim dalje. Kako? Trenutno ni na to nemam odgovor, ali se uz volju uvek nađe i put…
ERRANDO DISCIMUS. Na greškama učimo
ODJECI
(Neki citati preuzeti su sa foruma B 92 i Krstarice ili e-izdanja dnevne štampe.)
Gagast (član foruma B92)
„Na ovom slučaju treba da profitiraju svi lekari, ali i njihovi budući pacijenti. Lekari zato što će se uveriti da se medicinska istina ne može večno sakrivati od pacijenta zarad svoje sujete. Pacijenti, jer će imati više poverenja u lekare kada vide da se i njihov rad može na neki način kontolisati. Što se tiče ministra, on se ovde postavio kao zaštitnik hirurga, a siguran sam da je upoznat sa medicinskom istinom i pre nego što je krenuo da tužaka. E, zbog toga će morati da se čisti sa te funkcije.“
„AMERIKA PODMEĆE SRPSKIM LEKARIMA
DR TATJANA RADOSAVLJEVIĆ, DIREKTOR LEKARSKE KOMORE SRBIJE
Priča o navodnoj krađi organa, baš kao i laž o mučenju retardirane dece, plasirane su iz SAD-a kako bi se naši lekari izjednačili sa albanskim kasapima iz „žute kuće”, ukazuje dr Radosavljević.
Mnogo toga je nejasnog, čak i sumnjivog u „slučaju Ranković”, tvrdi direktor Lekarske komore Srbije dr Tatjana Radosavljević. Ona podseća da priča o navodnoj krađi bubrega nije prvi pokušaj podmetanja srpskim lekarima. Hajka na zdravstvo Srbije i na prihvatilišta za nezbrinutu decu traje, sa manjiprekidima, pune tri godine. Radosavljevićeva naglašava da Komora štiti prevashodno prava pacijenata, ali i pravo na odbranu lekara od neosnovanih optužbi.
• Da li je zaista bilo krađe organa u srpskim bolnicama?
Da je bilo, tako nešto tzv. spoljni faktor ne bi dozvolio da to sakrijemo. Priča o navodnoj krađi bubrega brzo je splasnula zbog toga što je bila zasnovana samo na optužbama, ali i zato što smo zahtevali javnu medicinsku istinu, što smo posedovali pisane izveštaje dveju komisija unutrašnje i takozvane spoljne inspekcije. Dakle, Komora je zahtevala da se dođe do istine, nije branila ovu ili onu stranu.
Policija proverila sve dosijee lekara
Lekarska komora Srbije jedina je u okruženju, pre početka svog obnovljenog rada, sve biografije svojih lekara, a njih je 29 000, podvrgla detaljnoj policijskoj proveri. Hteli smo na startu da odvojimo kukolj, da krenemo čisti u očuvanje zdravlja naših građana. U tome smo uspeli kaže dr Radosavljević.
• Ipak, utisak je da je Komora stala na stranu lekara Kliničkog centra Srbije?
Komora je samo prva ukazala na neke nedostatke u optužbama. Ukazala na sumnjivost dokumentacije koja je ponuđena kao dokaz za, priznajem, veoma teške optužbe.
• Prvi put govorite o nedostacima ponuđene dokumentacije?
Pažljivo smo pregledali ceo optužujući ponuđeni materijal. Tom prilikom utvrdili smo da se na pokazanom snimku ne vidi ugrađeni veštački graft na aorti, a on je morao da se vidi. Zbog te činjenice posumnjali smo da taj snimak nije Rankovićev. Mislim da je Rankovićeva nesreća s jedne strane, a sreća s druge, jer mu je život spasen, zloupotrebljena u neke druge svrhe.
Biće još podmetačina
• Pominju se i drugi slučajevi krađe bubrega?
Uverena sam da je to samo najava za buduće afere, što znači da priča o podmetanjima nije završena. Dakle, biće ih još, u zavisnosti od potreba naručioca i date političke situacije. Za tako nešto treba se pripremati da bismo izbegli šokove kao što je ovaj sa Rankovićevim bubregom.
• Budite konkretniji?
Ova priča nije potekla od Rankovića, već od laboranta, inače „lekara u pokušaju“, Jasmine Lehlajtner. Nju pitajte u ime koga i zbog čega je sve ovo uradila?
• Pomenuli ste i spoljni faktor. Na koga ste mislili?
I vi se sada pravite „toša”. Kao, ne sećate se one podmetačine oko maltretiranja i mučenja ometene dece u razvoju u Stamnici. Ta afera pokrenuta je pred odluku o statusu Kosova. Pokrenuo ju je građanin SAD-a, zemlje koja je na silu otcepila Kosovo i Metohiju od Srbije. I zbog te laži niko nije odgovarao, ali je zato Srbija imala mnogo problema. I ovaj bubreg bio je u toj funkciji. Trebalo je albanske kasape iz „žute kuće” gurnuti u drugi plan, a srpske lekare pretvoriti u monstrume.
Ovo je standarna priča domaćih hohštaplera i bitangi. Onih koji ne rade svoj posao kako valja, korumpirani su i kradu na sve strane, a za to je kriva Amerika koja nam otima Kosovo. Inače bi svi bili časni i pošteni. Al′, eto, zli Ameri otimaju Kosovo, pa pojedini lekari od muke moraju da traže mito za vađenje fućkin krajnika.
Još ako je u priču umešana i osoba izrazito sumnjivog prezimena (što je za prosečnu balkansku seljačinu svako kome se prezime ne završava na -ić), onda je više nego jasno da je u pitanju neka zavera protiv naših poštenih i časnih lekara, sa ciljem uzimanja Kosova, jel′ da.
__________________
Kill ‘em all and let God sort ‘em out!
Poslednji put ažurirao/la „al bundy“: 17.03.2009. u 11:55
Opet neki jevreji nesto mućkaju.
__________________
Herceg Novi Republika!!!
Za ovu Jasminu nisam nikad čula do ovog slučaja, ali mi i ova “direktorka” blago smrducka… Pazi ovo:
Citat:
| „Lekarska komora Srbije jedina je u okruženju, pre početka svoga obnovljenog rada, sve biografije svojih lekara, a njih je 29 000, podvrgla detaljnoj policijskoj proveri. Hteli smo na startu da odvojimo kukolj, da krenemo čisti u očuvanje zdravlja naših građana. U tome smo uspeli,“ kaže dr Radosavljević. |
Koliko je njih dobilo otkaz od tih 29 000 lekara?
Otkud smo sad odjednom čisti, a svi znamo koliko nam je zdravstvo u „q“?
Vodi li ta Komora uopšte računa o stručnosti lekara i kvalitetu zdravstvenih usluga ili samo uzima kintu za licence?
I ovo:
Citat:
| „Uverena sam da je to samo najava za buduće afere, što znači da priča o podmetanjima nije završena. Dakle, biće ih još, u zavisnosti od potreba naručioca i date političke situacije. Za tako nešto treba se pripremati da bismo izbegli šokove kakav je ovaj sa Rankovićevim bubregom.“ |
Da li je ovaj odgovor najava da će buduće optužbe za nesavesno lečenje biti odbacivane kao “podmetačina zapadnih sila”?
Ne, ne, ne sviđaju mi se uopšte ni jedna ni druga gospodža…
Izazvala paniku optužbom da se pacijentima vade zdravi organi
Autor: S. Todorović |
Ministarstvo zdravlja najavilo je podnošenje krivične prijave protiv Jasmine Lehlajtner, predsednice Udruženja za zaštitu pacijenata „Re-akcija” zbog sumnje da je optužbama u medijima da su beogradski lekari trojici pacijenta izvadili zdrave bubrege izvršila krivično delo izazivanja panike i nereda, saopštavaju u Ministarstvu zdravlja.
Ovo pismo je stiglo u Udruženje i pre nego što je knjiga otišla u štampu.
To je pismo ujaka bebe kojoj je, pre svega ljudskom nebrigom, oduzeto pravo na život…
„Šesnaestomesečna beba, ćerka moje rođene sestre završila je pod napadom galopirajuceg meningitisa pretprošli četvrtak u komi. Tri dana su je roditelji vodili kod nadobudnih lekarki koje su tvrdile da se radi o virusnoj infekciji respiratornih organa i na molbe moje sestre da učine nešto povodom uporne temperature od 40 stepeni prokomentarisale su da: ” To tako treba,” – “Šta hoćete, majka? Skinuli ste je na 39 stepeni.”. Bebi su samo prebrojavani leukociti koji su bili u redu, a nijedna od nadobudnih gospođa pedijatara iz Doma zdravlja nije naložila izvođenje leukocitarne formule, analizu urina ili celokupnu krvnu sliku i biohemiju koji bi pokazali prisustvo podlih pneumokoka, a ni pedijatrijski neurološki pregled kojim bi se stanje bebe dovelo u sumnju.. Nakon tri takve posete kod lekara koji ne daju pet para na molbe majke da učine nesto i njihovog ube]ivanja da je “sve u redu i da ne treba paničiti” dete je odvedeno u Tiršovu gde je odmah primljena i nakon savijanja njene glavice dežurna lekarka izjavljuje da se najverovatnije radi o meningitisu.
Čekajuci prijem u bolnicu, beba, naše malo zlato, prestaje da diše na rukama
svoje majke. Reanimirana je, ali njen mozak ne funkcioniše, ne upravlja osnovnim funkcijama pa mašine simuliraju rad njenog malog srca i pluća čitavih trinaest dana.
Apsolutno sve loše vesti koje se mogu dobiti – dobijene su, uključujući i sepsu. U pretprošli petak je dobra vest bila ta da su je malo ugrejali i da joj se povratila boja mada je to efekat električnog ćebeta.
Bila je na još jednom skeneru i, kako rekoše, njen mozak ima aneurizme i pomešanu sivu i belu masu. Rekli su i da će učiniti sve što mogu, ali i da očekuju “trenutak”.
Mama i tata joj se dobro drže – koliko je to moguće. Srce mi se cepa od pogleda na njih.
Iako naša nada i vera ne jenjavaju, svesni smo šansi, ali ne možemo zanemariti
činjenicu da se beba hrabro bori vec deset dana i poštovaćemo i borićemo se za život
u ma kom obliku se pojavio ili preovladao. I dalje čekamo i nadamo se da ipak sanja san o životu…
Ja ne mislim da su dotične gospođe iz Doma zdravlja loši lekari ili loši ljudi. Mislim ipak da pate od sindroma nezainteresovanosti i neodgovornosti karakterističnih za ljude koji rade u “primarnoj zdravstvenoj zaštiti”, mada čvrsto verujem da odgovorni izuzeci postoje. Takav način rada uskratio je našoj bebi
mogućnost rane dijagnoze koja je u slučaju ove bolesti veoma važna i koja bi našem zlatu dala bolje šanse da se izbori sa bolešću i bolje šanse da odraste kao normalno dete.
Poslednja vest od danas je da je bebi otkazala funkcija bubrega i da ima 20 otkucaja srca u minuti. Rečeno nam je da čekamo “trenutak”, a roditeljima dozvoljavaju da je vide na 5 minuta.
Smatram da ovakav način rada primarne zaštite zaslužuje medijsku pažnju kako se i ostalim ljudima i deci ne bi dešavale iste ili slicne stvari – niko drugi nije zainteresovan.“
David Kecman
31. 05. 2009. desila se najveća tragedija koju roditelji i familija mogu doživeti – beba je umrla…
POGOVOR
Pred čitaocem je jedna neobična i uzbudljiva knjiga u kojoj se prepliću prikazi stručnih medicinskih pitanja, lirski opisi austrijskih pejsaža, teorija zavere i medijski linč. Sve je to protkano autobiografskim elementima u kojima vidimo autorku koja obožava svoje troje dece, nežnu kćerku (potresna je priča o poslednjem susretu oca i kćerke), obrazovanu ženu, osobu koju muzika diže na noge i, ono što ne piše a ja znam, osobu koja je zbog obaveza zanemarila svoj slikarski talenat. U celoj knjizi se povremeno pojavljuje jedan ljudski bubreg, pa nestaje, opet pojavljuje i, prema poslednjim medicinskim nalazima, opet ga nema.
Medijska priča o bubregu traje kratko.
S obzirom na to da su se skoro sve medijske kuće u Beogradu tih dana bavile ovim slučajem, začuđujuće je da niko nije pozvao “državnu neprijateljku br.1”, tj. autorku knjige i zatražio od nje da pokaže dokumente na osnovu kojih je zasnovala svoju izjavu od 4. marta, iako su svi ti dokumenti bili svima dostupni i sada se nalaze u prilogu ove knjige. Nije neophodno fakultetsko medicinsko znanje, već obična pismenost da bi se videlo, na primer, da je Dijagnostičko-poliklinički centar VMA u svom izveštaju od 23 .4. 2008. napisao: “Na tipičnom mestu anatomske lokalizacije ne uočava se nikakva struktura koja bi se mogla oglasiti levim bubregom”, a Institut za nuklearnu medicinu VMA u svom izveštaju od 7. 5. 2008. konstatuje da se “scintigrafskim snimkom levi bubreg ne prikazuje”. Dakle, aprila-maja 2008. godine, prema nalazima službi VMA, bubrega nema, ali se ponovo nalazi u izveštaju konzilijuma VMA od 10. 3. 2009. godine (verovatno je greškom napisano 2008.), ali sada smanjenog, tj. uzdužnog promera od oko 7 cm istanjenog parenhima.
U saopštenju Lekarske komore Srbije koje je navedeno u knjizi sumnja se da je neko zamenio snimke: Ko je to učinio? – pita se autorka knjige. Možda neko na VMA, jer činjenica je da su njihovi izveštaji (zasnovani na njihovim snimcima) iz prošle i ove godine suprotni, pa se može postaviti pitanje da li je neko i ko na VMA nešto promenio u snimcima i kada (prošle ili ove godine). Moglo bi se pretpostaviti da prošlogodišnji izveštaj nije tačan, jer ga je, recimo, radio neki nedovoljno stručan lekar ili je pak snimak urađen na nekom zastarelom aparatu koji nije pokazao pravo stanje, ali konzilijum to neće da prizna (što bi se moglo razumeti, jer je poznato da među svim zdravstvenim radnicima vlada solidarnost, ponekad možda i lažna).
Nažalost, ove pretpostavke su isključene, jer Dijagnostički centar u Beču aprila ove godine, na osnovu pregleda i snimanja pacijenta, u svojim izveštajima konstatuje da se vide neznatni ostaci bubrega maksimalnog prečnika do 1 cm. Ti izveštaji se po prvi put objavljuju u prilogu ove knjige. Otkud pacijent u Beču? U knjizi izričito ne piše, ali se može zaključiti da je odlazak u Beč organizovala upravo autorka ove knjige, dakle, Jasmina Lechleitner. Zašto je to učinila? Od februara meseca ove godine, kada joj se pacijent Srećko obratio, ona pokušava da mu pomogne da sazna tako važnu stvar – da li ima ili nema levi bubreg i ako ga nema, kako ga je izgubio? Knjiga jasno pokazuje da su propali pokušaji da istinu sazna ovde u svojoj zemlji. Možda će pristalice teorije zavere koji su Jasminu već javno optužili da je radila po nalogu tamo nekih Amera, ponovo reći da je put u Beč aranžiran opet po istom nalogu i da su oni finansirali i put i pregled. Naravno, neće imati dokaze kao i za prethodne insinuacije, a organizacija sa teritorije grada koja je želela da pomogne jednom, kako se to kaže, malom čoveku, može da pokaže sve dokumente koji se odnose na finansiranje puta i sasvim sigurno dokaže da ne radi ni po čijem nalogu, već samo ono što nadležni organi nisu hteli da učine.
U knjizi je citirano opširno saopštenje Lekarske komore Srbije koje teško optužuje autorku knjige i ona se nije ustručavala da to objavi. U ovom saopštenju pažnju privlače posebno dve stvari.
Prvo, kaže se da svako prosečno obrazovan zna da se ne presađuje bolesni organ. Time se sugeriše da je pacijent Srećko prilikom operacije trbušne aorte 2005. godine imao bolestan bubreg. Otpusna lista (koja se takođe nalazi u prilogu ove knjige), međutim, to ne kaže, pa ni pismo zdravstvene inspekcije u okviru Ministarstva zdravlja od 26. 5. 2008. godine.
Drugo. U martu, kada se sve ovo dešavalo, pažnju medija je privlačila i potresna priča o “žutoj kući” u Albaniji i, eto, kažu eksperti komore, Ameri ili neko drugi ko mrzi srpske lekare, odvlači pažnju sa “žute kuće” tako što preko Jasmine Lechleitner plasira priču o ukradenom bubregu. Pobogu, pa već skoro dvadeset godina slušamo istu teoriju zavere kad god neko misli nešto drugačije od ovdašnjih moćnika bilo koje vrste.
Ko god pogleda dokumente u prilogu knjige sam će se uveriti da je medijska priča o bubregu (sasušenom, nestalom na neki drugi način?) počela 4. marta, a stvarno znatno ranije, odnosno aprila prošle godine kada je Srećko na VMA saznao da nema bubreg, pa se obratio najkompetentnijem organu za ovakve stvari – zdravstvenoj inspekciji i pošto mu ni tada nije bilo jasno kako jedna vrhunska zdravstvena ustanova kaže da nema bubreg, a inspekcija kaže da ima, predsednik njegovog sindikata septembra meseca traži razgovor sa ministrom koji, valjda prezauzet visokom politikom, ne može da se bakće sa tako beznačajnom stvari kao što je jedan ljudski bubreg. Nekoliko meseci kasnije, Srećko saznaje za Udruženje za unapređivanje i zaštitu prava pacijenata “Re-akcija” čija predsednica nakon razgovora obećava da će učiniti sve da se istina sazna. I tako Ameri preko predsednice ovog udruženja napadoše srpske lekare.
U načelu, Komori se ne može zameriti što brani interese svojih članova, jer ona jeste esnafska, odnosno interesna organizacija lekara i zato je dužna da zastupa i brani njihove interese. Doduše, početkom godine direktorka Komore je u svojim javnim nastupima izražavala čvrsto uverenje da će oduzimati licence nesavesnim lekarima, da će se oni boriti za prava pacijenata, za zakonitost itd. Pitam se, međutim, ako su se Komora i njena direktorka tako obrušili na Srećka i predsednicu udruženja građana, hoće li neki pacijent koji se obrati Komori sa sumnjom da mu je neki lekar narušio zdravlje, biti proglašen za izaslanika nekih vanzemaljaca, jer nisu valjda svi građani nezadovoljni radom pojedinih lekara, izaslanici samo Amera.
Knjiga se može pročitati brzo kao neko krimi štivo, jer je pisano tečno i lako, ali, ako se čita pažljivije, može se uočiti promišljanje autorke o nekim krupnim pitanjima naše društvene stvarnosti.
Pre svega, razgovarala je sa više od stotinu građana koji smatraju da im je lekarskom greškom ili nepažnjom naneta neka šteta, njima ili nekom članu porodice, a ne znaju kome da se obrate, jer je postupak kod inspekcijskih organa mnogo formalizovan, a sudski postupak skup, traje godinama i sa neizvesnim ishodom. Na osnovu analize tih pojedinačnih slučajeva, u Udruženju se dolazi do ideje da se ponudi koncept nove institucije koja bi efikasnije nego što se to čini danas zastupala interese pacijenata. Taj projekt, sa potrebnim obrazloženjem, organizacijom nove institucije nazvanom Nacionalna kancelarija za zaštitu prava pacijenata, njenim delokrugom i načinom rada dostavljen je ministru zdravlja i predsednica Udruženja nekoliko puta pokušava da zakaže sastanak o tom pitanju, ali bez uspeha. Bar da su joj rekli da u opisu posla ministra nije da se sastaje sa predstavnicima udruženja građana, pa čak ni da bi odgovarao na njihove inicijative. Inače, projekat Nacionalne kancelarije nalazi se na sajtu Udruženja. Taj sajt je od otvaranja, u jesen 2007. godine, do polovine maja meseca ove godine posetilo blizu 280 000 posetilaca, što pokazuje da ipak, ili na svu sreću, veliki broj građana ne veruje bajkovitim izjavama “nadležnih” preko medija o savršenoj i efikasnoj zaštiti prava pacijenata u ovoj zemlji.
U centru pažnje knjige je ljudska drama jednog čoveka koji sa sigurnošću ne zna da li ima ili nema bubreg i, ako ga nema, zašto je to tako. Ali, pažljivim čitanjem, može se nazreti i ljudska drama same autorke knjige. U rad Udruženja uložila je mnogo truda i vremena, često i na štetu svoje dece, a neko je hteo sve to da uništi. I ne samo to, kada se pročitaju upozorenja i pretnje ministra i drugih “nadležnih” (pa i onih koji iz mišije rupe, anonimno, preko raznih foruma na Internetu prete, dodajući tome činjenicu da se u ovoj zemlji olako poteže oružje i za sitnije stvari) logično je zaključiti da su Jasmina Lecleitner i njena porodica bili ugroženi ili bar da su mislili da mogu biti ugroženi. Kako inače objasniti kratku priču o tome da ona kolima čeka na granici da Srećko sa pratiocem dođe autobusom. Nije li bilo racionalnije da putuju svi zajedno, bilo kolima bilo autobusom. Tada bi, međutim, bili uočljiviji. U knjizi ne piše, ali znam da su tih martovskih dana istinski zabrinuti poznanici i prijatelji upozoravali Jasminu da joj se nešto može desiti, da se možda prisluškuje telefon, da ni ona ni deca ne izlaze kasno noću na ulicu, sve do toga da bi bilo dobro da potraži azil u nekoj zemlji i, naravno, da odustane od daljih aktivnosti na zaštiti prava paijenata. Nije bitno da li je opasnost bila stvarna ili zamišljena, ali svako, naročito ako ima i decu koju izdržava, može zamisliti kako ga prožima zgusnuti strah da se nešto nepopravljivo može desiti. Trebalo je sve to izdržati .
Ona je izdržala, jer je borac. I hrabra žena. I zna put – onaj koji je trnovit, ali vodi do cilja. I uspeće. Hrabri i uporni uspevaju i zbog toga toplo preporučujem knjigu čitaocima.
15. 5. 2009.
dr Koviljka Romanić
Ko je sledeći? 